Malo ko je očekivao da košarkaši Partizana mogu da ugroze poziciju Crvene zvezde na jadranskom košarkaškom nebu, ali i da se ravnopravno, ako ne i nadmoćno bore sa najboljim ekipama u Evrokupu.

Međutim, pod čvrstom dirigentskom palicom Andree Trinkijerija crno-beli su igrali fantastično, a sezona 2019/2020, bar do njenog prekida, bila je jedna od najboljih i najkvalitetnijih u novijoj istoriji Partizana.

Tim je osvojio dva trofeja – Superkup ABA lige i Kup Radivoja Koraća, a u preostala dva takmičenja bio je najbolji u trenutku prekida.

A onda se pandemija koronavirusa, koja je poremetila život na celoj planeti, postarala da se sezona ne završi – prekinuto je takmičenje u Jadranskoj ligi, ali i u Evrokupu i sav uloženi trud ostao je uzaludan.

Crno-beli su pred plej-of regionalnog takmičenja imali pol-poziciju, odnosno prednost domaćeg terena, što nije mala stvar u duelima sa ekipama Crvene zvezde, Budućnosti ili Cedevite/Mornara.

Samo četiri poraza u 21 odigranom meču bilo je više nego dovoljno da se vrati vera da Partizan može da u svoje vitrine vrati šampionski trofej Jadrana, na koji navijači čekaju još od, sada već toliko daleke, 2013. godine.

Još bolje rezultate Partizan je beležio u Evrokupu, što je posebno radovalo sve kojima je crno-bela boja u srcu i koji su se nadali da Trinkijerijevi momci mogu do finala, koje bi garantovalo učešće u Evroligi.

Crno-beli su u duelima sa mnogo bogatijim ekipama pokazali da na terenu pobeđuje znanje, zalaganje i veliko sportsko srce, a ne brojevi i kese sa novcem, pa su u 16 odigranih mečeva doživeli samo četiri poraza.

Posebno će ostati upamćeni dueli protiv italijanksog Virtusa, koji je sa klupe predvodio Saša Đorđević, a srpski tim ostvario je pobede i u Bolonji i u Beogradu.

Osigurano je prvo mesto u top 16 fazi takmičenja i prednost domaćeg terena do kraja sezone. Put do finala nikako ne bi bio lak, ali crno-bela ekipa odavala je utisak da može do samog kraja – do jedinog trofeja koji nedostaje u klupskoj riznici, ali i do povratka u elitu.

A onda je došla pandemija koronavirusa i sve je pošlo naopako.

Sezone se prekinute, crno-beli su ostali bez mogućnosti da se bore za titule, a potom je usledio i veliki šok – Andrea Trinkijeri je odlučio da napusti klupu Partizana.

Navijači su ostali zabezeknuti, pošto su harizmatičnog Italijana već prihvatili kao svog, kao deo porodice, kao čoveka koji će vratiti klubu stari sjaj i povesti ekipu u vrh evropske košarke.

Težak zadatak da nasledi Trinkijerija pripao je Vladu Šćepanoviću, legendarnom košarkašu crno-belih. Iako je bio u stručnom štabu prethodne sezone, crnogorski stručnjak nije uspeo da napravi hemiju u ekipi kakva je vladala za vreme Trinkijerija.

Na štetu Partizana ide i odluka da se, u skladu sa antipandemijskim protokolima, utakmice igraju bez prisustva navijača, što je sigurno uticalo na slabije rezultate tima na početku tekuće sezone.

Bez obzira na okolnosti, zabeleženi su neki neočekivani porazi, pa je uprava kluba reagovala i dovela Saša Filipovskog.

Igra crno-belih se donekle stabilizovala pod slovenačkim trenerom, obezbeđen je plasman među 16 najboljih ekipa u Evrokupu, ali rezultati, naročito u regionalnom takmičenju, daleko su od očekivanih.

Partizan u novu godinu ulazi sa negativnim skorom u regionalnom takmičenju (5/6) i ekipi predstoji grčevita borba za plasman u plej-of u nikad izjednačenijoj jadranskoj konkurenciji.

Grupa u top 16 fazi Evrokupa deluje zanimljivo – Levaloa, Lokomotiva i Trento nisu ekipe kojih se treba plašiti, ali ih nikako ne treba ni potceniti.

Godina za nama nije bila blagonaklona prema košarkašima Partizana, sticajem nesrećnih korona okolnosti propuštena je prilika da klub napravi veliki iskorak ka redovnom učešću u eliti, ali je i pored toga napravljen dobar temelj za blisku budućnost.

Ostalo je „samo“ da igrači prebrode tranziciju i svoj kvalitet potvrde na terenu u novoj 2021. godini.

Ostavite komentar